30. septembar 2008.
„Žorž Danden“

Narodna biblioteka Arilje pored ostalih aktivnosti redovno organizuje odlazak u užicko pozorište. Tako je ariljska publika imala priliku da 30. septembra na sceni Narodnog Pozorišta u Užicu gleda Molijerovu komediju „Žorž Danden“ u režiji Branka Popovica. Rec je o komediji iz doba baroka o skorojevicu koji pokušava da postane deo visokog društva. Žorž Danden, bogati seljak pokušao je iz sujete i gluposti da se približi aristokratiji i stekne plemicku titulu, oženivši se otmenom Anželikom, cerkom prezaduženih seoskih plemica de Sotanvil. On vec na pocetku komada, saopštava svoju naivnost i pohlepu, tako da nam ostaje samo, da do kraja ispratimo njegov nemilosrdni pad u blato i neizmerno kajanje.
Tema ovog komada može se smestiti u bilo koje vremenske okvire jer govori o licemerju, neiskrenosti i bolesnoj težnji ka „visokim krugovima“... Poucna je i svevremenska.
Scenograf ovog komada je Igor Vasiljev, kostimograf Maja Mirkovic, kompozitor Rambo Amadeus i scenski pokret Ivica Klemenc. Molijerov komediografski duh pokušali su da nam docaraju, veoma uspešno, užicki glumci: Slobodan Ljubicic (Žorž Danden),Tanja Jovanovic (Anželika),Momcilo Muric (gospodin od Sotanvila), Divna Maric (gospoda od Sotanvila),Andrijana Simovic (Klodina) i drugi.
Petstota premijera komedije „Žorž Danden“ održana je 23. septembra, povodom 63. godine postojanja ovog teatra.

7. april 2008.
Tragika srpskog naciona

Sedmog aprila u organizaciji Narodne biblioteke učenici Srednje škole „Sveti Ahilije” i zainteresovani građani prisustvovali su predstavi „Seobe” u Užičkom narodnom pozorištu, koju je izvelo Narodno pozorište iz Kragujevca.
Na specifičan i originalan način, scenski i kostimografski veoma autentično, počele su Seobe u izvođenju Kragujevačkog narodnog pozorišta. Aveti su promicali scenom, simbolično nagoveštavajući da su sva nadanja i stremljenja već na početku osuđena na propast, samo akteri toga nisu svesni. I bolje. Šta bi bilo kada bismo znali kakva nam je sudbina predodređena. Ovako ostaje nada da novo sutra donosi i bolje sutra. Na vrlo autentičan način, gotovo ceo ansambl preneo nam je u reči i liku večitu tematiku o beskrajnom plavom krugu i u njemu zvezdi. Izvesnim osobinama-velikim ponosom i nekom bezazlenošću, hrabrošću i nežnošću, galantnošću, izvesnom grubošću, ali i brižnošću - odlikuje se Pavle Isakovič. Sve druge ličnosti su u njegovoj senci. On je duhovni vođa ostalim Isakovičima. Pokazuje se kao srpski oficir prožet sudbinom svog ratničkog naroda koga hoće da pretvore u zemljoradnike, ponosan i sujetan upravo zbog toga što je tako snažno obuzet sudbinom svog naroda. Bol njegovih sunarodnika, razjedinjenih, potlačenih, lišenih otadžbine razjeda njegovu volju, hrabrost i veru u smisao ljudskog postojanja. Tugujući uvek za onim čega nema, sve što poseduje čini mu se ništavnim. Želi da bude negde gde još nije bio, da doživi ljubav kakvu dotle nije upoznao.
Ali svugde će se razočarati. Morao je sebi priznati da jesve drukčije nego što je očekivao. Polazi sa svojom braćom, njihovim ženama i mnogim sunarodnicima u Rosiju. “Odlazio je, osećao je, zauvek, iz jednog sveta, u kom je dotle živeo, u kom ostavlja, ne samo svoju kuću u Temišvaru, ne samo rođake koji ostaju, ne samo ženin grob u Varadinu, nego i čitav jedan narod, kom je pripadao.’’ Kad dolazi u Rusiju čini mu se da su se ostvarili njegovi snovi, “učini mu se kao mesto kud je otići želeo i u kom je nekad živeo”. Od mistične predstave o moćnoj i dobroj zemlji koja saoseća s patnjama Srba, razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru, o vaskrsu slobode bez koje ne mogu nije ostalo ništa. Ali Pavle i njegovi sunarodnici, svesni da nemaju više kud, neće se više buniti, jadati, ispovedati vekovnu tugu zbog zle sudbine, već će se u manjoj ili većoj meri pomiriti sa svojom tragičnom sudbinom, očekujući u ratovima smrt, nestanak i zaborav.. Lutanje, neprekidno lutanje-pojedinca, grupa, celog naciona u potrazi za zavičajem u kojem će pronaći spokoj i mir zvezda su vodilja Pavla i njegove sabraće.Oni takav zavičaj iz tuđine slute, iz tuđine mu idu u susret. Ali, naći spokoj u tom zavičaju nisu uspeli i u tome je njihova najveća tragika, jer Srbija je mala, a Rosija je daleko.

Vrteška

Umetnost i dokolica

Očekivalo se više

Još jednom se potvrdilo pravilo da sve ono što je zvučno i pompezno ne mora da bude kvalitetno. Sa takvim iskustvom susreli su se svi oni koji su prisustvovali predstavi „Sluga dvaju gospodara“ u izvođenju Užičkog narodnog pozorišta. Sve je obećavalo izvanredan pozorišni užitak – i autor teksta, čuveni italijanski pisac Karlo Gondoni, prema čijem delu je rađena komedija, prva postava Užičkog pozorišta, rad sa italijanskim rediteljem Andreom Paciotijem, učešće na Venecijanskom Bijenalu i našem Bitefu. Mnogo se očekivalo, ali malo toga je moglo da zadovolji publiku. Jedina svetla tačka bili su originalna scenografija i odlični kostimi. Sve ostalo bilo je daleko ispod očekivanog. Počev od toga da se stekao utisak kao da su glumci otaljavali posao, previše grešili, bili neubedljivi, i suviše prepoznatljivi.
Priča na momente i jeste zanimljiva možda i zbog toga što je Goldonijev tekst transformisan u ironičnu i gorku metaforu naše, ne samo prošlosti, već i sadašnjosti. Zbivanje je iz Venecije 18. veka smešteno u tamni vilajet Srbije sredinom devedesetih godina i bavi se jednom svevremenskom tematikom dvostruke igre. Ne samo sluga, u ovom slučaju Bogdan Batić, taksista, već svi likovi ove priče ponašaju se dvosmisleno i pravi problem nastaje kada iskrsne pitanje da li ići za svojim materijalnim i ekonomskim interesima ili slediti put kojim te srce vodi.
Jedna klasična priča ne baš ubedljivo ispričana. Tematika svedena na trivijalnost, glumci koji se preterano trude da budu kul, prizemna doza humora. Da li smo se svi uželeli klasičnih predstava, pa nam je sve drugačije strano i neprihvatljivo ili je pak avangardni pokušaj užičkih glumaca ostao samo na pokušaju. stvar je ličnog izbora. Tek, sve je izgledalo bledo. Možda je na to uticala i činjenica da nam je svima više dosta uličnih mangupa i mafijaša, skorojevića koji ne umeju da isplivaju u ovom vremenu i svih onih drugih koji to vešto koriste.
Ukoliko su i pokušali na satiričan način, služeći se ironijom i humorom da nam prikažu svu društvenu izopačenost i ljudske mane našeg vremna u tome nisu baš uspeli. Priča je „mlaka“, iako su Užičani u osnovi svoje predstave zadržali sve od originala – odnosi između likova i situacija koji postepeno donose jedan sled apsurdnih i zabavnih nesporazuma, sa zamenama ličnosti i uloga. Preko zapleta koji je trebalo da bude najzanimljiviji deo predstave, nekako se prešlo i tek na momente nosilac cele priče, Slobodan Ljubičić uspevao je da izmami aplauze publike. Ostali su se možda više mimikom i oprobanim gestovima trudili da iznesu ulogu, nego li interpretacijom glasa.
Sigurno je da se očekivalo više od jedne ovakve predstave i glumačke postave, ali valjda i oni imaju pravo na loš dan. Neka bude tako.

“Ako nema Boga, nema ni greha, pa ni odgovornosti”

S obzirom da je ariljska publika uskraćena za redovnije prisustvo pozorišnim predstavama, oni uporniji koriste blizinu najbližeg nam Narodnog užičkog pozorišta i angažovanost Narodne biblioteke da bar jednom mesečno prisustvuju izvođenju nekog pozorišnog komada. Posle „Došljaka“ Aleksandra Lukača na red je došao Kardanus dramskog pisca Gorana Ibrajtera, u režiji Ljuboslava Majere koji je ujedno i autor zanimljive minimalističke scenografije.
Kardanus, glavni junak ovog pozorišnog komada, istorijska je ličnost, savremenik Leonarda da Vinčija, prerano preminulog engleskod kralja Edvarda, pape Pavla Trećeg, lekar, astrolog, naučnik, po potrebi ludak i još mnogo toga. Vešto manipuliše ljudima, obmanjuje ih prisvoja njihova dela i objavljuje pod svojim imenom – otkrića Leonarda da Vinčija, matematičke jednačine Tartalja i drugih naučnika. Danas bismo rekli plagijator. A sve to, kaže, činio je za dobrobit čovečanstva. Po potrebi, u zavisnosti od raspoloženja crkvenih velikodostojnika pema njemu Kardanus je otpadnik od vere ili najpredaniji njen poklonik. “Ako nema Boga, nema ni greha, pa ni odgovornosti” – govorio je Kardanus odričući se Boga, i samim tim oslobađajući greha koji je počinio, jer nema kome da odgovara, prisvajajući zasluge i slavu za sebe.
Emotivno i etički uništen čovek, sav podređen racionalnom. Samoživ, licemer, a opet negde sve ono što govori je, prizna li mi to ili ne, istina. I upravo stalna borba između racionalnog i emotivnog okosnica je ove drame.
Jedina svetla tačka Kardanusovog lika, koga je odlično odigrao prvak drame Užičkog pozorišta Slobodan Ljubičić je stalna borba za znanjem koje je stavljao ispred svega, pa i rođenih sinova. I sva svoja nedela činio je da bi pomogao čovečanstvu.
A šta bi bilo sa čovečanstvom da se do nekih otkrića nije došlo pa i na ovakav način.
Nameće se niz pitanja, a odgovor krije svako od nas, kao i retoričko pitanje imamo li i mi ponešto Kardanusovo u sebi.

„Provincija se nosi u glavi“

Beogradska prestonica s početka dvadesetog veka, kafana „Moskva“ i trojica prijatelja u žustroj diskusiji. Tema – Beograd i sve ono što ga čini takvim kakav jeste. Neizostavan segment razgovora – osuda onih koji se umesto do juče proklamovanog nihilizma i radikalizma zadovoljavaju malograđanskim projekcijama sreće, osećajući jedan isti bol što su se odrekli onoga za šta bi juče i glavu položili. U kritici, ali i idealistički proklamovanim idejama dominira Miloš Kremić, došljak u Beogradu, novinar „Preporoda“ i pesnik. On se u prestonici oseća teskobno i sit je tog grada, tih krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti.
Miloš Kremić, intelektualac, čovek koji poseduje izvanredne spisateljske sposobnosti, individualist ostvaruje ljubavnu vezu sa Zorkom, tradicionalno vaspitanom devojkom, koja je prinuđena da prestupi preko praga puritanskog, patrijarhalnog morala. Sve se događa brzo i nenadano. Kao da je iz priče istrgnut samo jedan komadić, negde iz sredine, gde mu se radnja učinila najživlja, likovi najvažniji, ne znamo šta će biti posle radnje, jedva šta je bilo pre nje. Malo-pomalo ovi ljudi nas pridobijaju za se, počinje da nas interesuje njihovo življenje, naslućuju se prigušene tragedije, naslućuje se katastrofa. Kroz Miloševu i Zorkinu ljubavnu priču data je slika jednog vremena, njegovih protivurečnosti i ljudskih naravi sa posebnim osvrtom na društveni ambijent u kome se kreću junaci.
Kremić je pokidao sve veze sa onim što je iskonsko i prvobitno i zato ne uspeva da stigne do ma kog oblika životne sreće. On je stranac u svetu, u životu, u ljubavi, čovek koji luta i ne uspeva da stigne do cilja, mladić koji je nekada imao velike zamisli i leteo visoko, uveren da će na kraju ipak biti srećan, sada kada sreću ne traži i kada ga ona ne boli.
E sad, ko se od nas došljaka iz provincije prepoznao u kome... Ne znam i ne želim da znam. Znam da me ovakva prezentacija jednog sjajnog romana o nama samima, našim kompleksima i stremljenjima navela na duboko u kome sam došla do pobedonosnog zaključka da provinciju nosimo u glavi. Možda samo kao spas od sebe same i način da pobegnemo od došljaka u sebi.

Povratak na vrh strane

Povratak na prethodnu stranu